Septička jama. Obavezna je u svim domaćinstvima gde nije razvijena kanalizaciona mreža. Za sve one koji žele da sazanaju nešto više i za sve one koji se spremaju da je grade, evo nekih osnovnih stvari o tome.

Septička jama se gradi u onim područjima gde ne postoji izgrađen gradski kanalizacioni sistem. Služi za skladištenje otpadnih voda i time sprečava širenje neugodnih mirisa i zaraze.

Sama konstrukcija je jednostavna. To je betonirana, podzemna prostorija podeljena u dve spojene komore. Veći deo čini dve trećine zapremine, dok manji zauzima trećinu ukupne zapremine. Veći deo je obično izveden pod nagibom (od ulaza u jamu) pošto je sedimentacija najveća, upravo, na ulazu u septičku jamu. Iz manjeg dela obično idu filteri ili voda otiče u upojni bunar.

Veličina septičke jame se može proračunati u odnosu na potrošnju vode u domaćinstvu. Može se pronaći podatak da član domaćinstva u proseku dnevno potroši oko 150 litara vode, te bi to značilo da će jedan član za mesec dana napunoti 4.5 kubnih metara. Naravno to je pod uslovom da ne postoji upojni bunar. Inače kod gradnje se poštuje pravilo da se kao najmanja zapremina projektuje 3 kubna metra za kuće do 5 prostorija, i da se za svaku narednu prostoriju zapremina jame povećava za 1 kubni metar. U nekim zemljama postoji zakonski minimum od 10 kubnih metara.

Prečnik cevi koja ulazi u septičku jamu je obično 160 mm. Optimalan nagib cevi prema septičkoj jami je 1 posto, izuzetno 1,5. To znači 1 cm na svaki metar. Da bi se smanjila brzina priliva tečnosti udaljenost septičke jame od kuće je najmanje 2 m. Spajanje cevi pod 90 stepeni se izbegava. Najveći ugao po kojim se postavljaju cevi je 45 stepeni. Ukoliko je neizbežno postavljanje cevi pod 90 stepeni obavezno je postavljanje šahta (kinete) na tom mestu.

Ispred septičke jame nije loše ostaviti jednu račvastu cev da bi se omogućilo čišćenje septičke jame u slučaju zagušenja. Treba napomenuti da će pražnjenje septičke jame biti ređe ukoliko koristite neko sredstvo za čišćenje i održavanje septičkih jama. To su bioenzimi koji razgrađuju organiski otpad na ugljen dioksid i vodu. Koristi se tako što se povremeno u wc šolju budaci jedna kesica i to je to. Pored manje potrebe za pražnjenjem vidno se smanjuju neprijatni mirisi kanalizacije.

Što se tiče same gradnje ona počinje iskopavanjem rupe osamdesetak santimetara veće od planirane septičke jame i izlevanjem takozvanog „mršavog“ betona na dno buduće septičke jame.

Posle stvrdnjavanja mršavog betona dno se premazuje sesitolom i vari se V-4. Važno je se ostavi oko pola metra preko ivica buduće septičke jame. Preko toga se stavlja armatura i naleva se betonom  debljine oko 15 cm. Zatim se postavljaju bočne armature i naleva beton za spoljašnje zidove.  Kada beton očvrsne zidovi se sa spoljnje strane premažu resitolom i prvo se zavari na zidove izolacija sa dna a nakon toga izolacija na zidove tako da prekrije izolaciju sa poda. Unutrašnje zidove pregletati vodootpornim cementom.

Često se septičke jame ne betoniraju već zidaju. To nije dobro iz dva razloga. Prvo, septička jama mora biti nepropusna, a drugo usled hidrostatskog pritiska, ili zemljotresa, može doći do urušavanja pregradnih zidova.

Razlog brzog punjenja septičke jame mogu biti podzemne vode ili vode koje nastaju posle obilnih kiša ili topljenja snega (upravo zbog toga nije preporučljivo uvoditi kišnicu sa krovova u septičku jamu). Da bi se ovo izbeglo neophodno je odvesti površinske vode iz okoline septičke jame. Ukoliko je teren pod nagibom, dovoljno je sprovesti drenažnu cev. Oko drenažne cevi se postavlja drenažni šljunak velike granulacije (16-64 mm) paralelno sa padom terena i to nekih 10 m.

Ukoliko se septička jama nalazi u ravničarskom području neophodno je izgraditi upojni bunar za površinske vode. Obično se desetak metara od jame iskopa rupa za 1,5 metara dublja od septičke jame. Napuni tih 1,5 m drenažnim šljunkom a ostatak zatrpa zemljom. U deo sa drenažnim šljunkom uvodi se drenažna cev od septičke jame.

Drenažna cev je obična plastična cev sa perforacijama (izbušena) po površini kako bi propuštala vodu.

Drenažni kanal je otprilike metar dubok širine oko 20 cm. U njega se postavlja drenažna cev i do pola puni drenažnim šljunkom. Ostalo se zatrpa zemljom.

Side Content

Ponegde se na drenažni šljunak postavlja geotekstil kako bi se sprečilo zamuljivanje drenaže.

Sam upojni bunar može biti izveden na više načina. Kao na slici od betona, postoje inprovizacije od metalnih buradi izbušenih po površini, ali to se nije pokazalo kao dugoročno rešenje zbog korozije čelika od kojeg su burad izrađena.

Takođe upojni bunar može biti izrađen kao uzdužni drenažni kanali.

U poslednje vreme pojavile su se plastične septičke jame. One se sidre u zemlji što praktično zamenjuje radove na zidanju. Predviđeno je da se čišćenje plastičnih septičkih jama obavlja jednom u godinu dana. One nisu predviđene da se u njih sliva voda od tuš kabine, veš mašine, lavaboa, već samo wc.

Na kraju, obavezno je septičkoj jami ostaviti odušak. Moguće je to uraditi direktno na jami ali se uglavnom odušak izvodi iznad poslednje etaže kuće gde se kao nastavak vertikale postavlja cev prečnika 32 – 50 mm.